Parmir Road, put izmedju Silverwald-a i Normount-a.

Sibare je spavao na maloj uzbrdici pored puta, na osusenoj travi. Odjednom, pocela je kisa da pada. Sibare se probudio, ustao. "Gde sam ja?", tiho promrmlja. Osvrnuo se oko sebe. Oko njega je bilo mnogo mrtvih drveca, a pored puta dva znaka s natpisom. Dosao je do prvog znaka, Normount, 2km odavde, pisalo je na njemu. Otisao je kod drugog znaka na kojem je pisalo Silverwald, 1km odavde. Meh, svejedno mi je, pomisli on i krene putem do Silverwalda.

"Kuda si ti krenuo?", duboki snazan glas ga upita. Sibare se okrenuo. Ugledao je krupnog snaznog coveka iz garde. "Do najblizeg grada", odgovorio je nesigurno. U tom trenutku, osetio je blagi bol u nozi."Ow", uzviknu on. Stavio je ruke u dzepove, i iz dzepova izvadio dva noza, "Koja budala bi stavila nozeve u dzpeove?", upita se. Covek iz garde ugleda bodeze i upita ga "Zar ti nisi carobnjak?"."Carobnjak? Hmm, valjda nisam..." odgovarao je nesigurno. "Zasto onda ides putem do Silverwalda? Mesto za one koji nemaju moci je u Normountu". "Ah, pa da!", Sibare se blago nasmejao, "Totalno sam zaboravio", pokusavajuci da ne privlaci puno paznje oko njegove amnezije. Okrenuo se, i polako krenuo duzim putem, do Normounta i probrblja "Glupost".

Catherine se probudila sa jakom glavoboljom. Nije se sećala većeg dela jučerašnjeg dana, a zapamtila je jedino novu devojku Elle koja je trebala biti u njenoj grupi. Časovi su već počeli, ali Catherine kao i uvek, nije otišla na njih. Sve što joj je bilo potrebno u Ashcliff-u bilo je naučiti veštine potrebne za borbu. To je savladala, i zbog toga je prestala da uopšte i ide u školu. U internatu je provodila malo vremena, uglavnom je u njemu samo spavala, a potom izašla u šumu. Obožavala je šumu, i ona joj je pomagala da se opusti. Ni ovaj dan nije bio drugačiji; Catherine je iskočila iz kreveta, obukla svoju laganu zelenu odeću, zavezala kosu u visok rep i izjurila iz sobe. Svoje bodeže je nosila u maloj torbi oko struka, kako bi joj uvek bili pri ruci. Znala je da opasnost vreba sa svih strana i uvek je bila spremna.

Aldmere Forest - šuma na polovini puta između Silverwalda i Normounta, pored Parmir Road-a. Mesto koje je Cate obožavala. Znala je svaki deo šume, svako drvo, put, kolibu. Na kraju šume, u najmračnijem delu, bilo je veliko drvo sekvoje, za koje su mnogi stanovnici kraljevstva smatrali da je najveće u Kaemmi. Ljudi su pričali i da je drvo ukleto, jer je jedna devojčica, po legendi jednom tu pronađena mrtva. Međutim, Catherine nije verovala u priče i zbog toga je u tom delu šume napravila malu kućicu od drveta, davno, čim je došla u Normount. U njoj je volela da provodi vreme i da istražuje. U njoj je imala puno knjiga i tu je čuvala važne stvari. Pokušavala je da tu kuću drži u strogoj tajnosti, i za nju su znali samo Tsuki i Joshua, bivši članovi njene grupe. Kuća ju je jako podsećala na njih i malo bi se rastužila kad god bi bila u njoj. Toliko uspomena...

Ušla je u svoju kuću i sela za sto da čita "Misterije Aldmerove šume". Uvek bi naučila nešto novo iz tih knjiga i puno su joj pomagale u snalaženju u šumi. Pročitala je bezbroj knjiga te tematike i neki ljudi su mislili da ona zna sve o šumi. Neki su šumu zvali i Cate Forest. Catherine je volela šumu, bez obzira na sve, i tako je zanesena u mislima, zadremala. Nije primetila šuštanje u blizini kuće, koje se sporo približavalo.

Catherine se trgla. Zadremala je čitajući knjigu, i začudila se jer, Cate nije volela da spava. Nikad nije spavala danju, i uvek je imala snage. Razmišljala je kako joj se to desilo i mučila sebe bezpotrebnim pitanjima kada je čula šuštanje lišća. Tada se trgla još jače. Provirila je kroz mali prozor svoje kuće i videla starijeg čoveka. Podsećao ju je na... njenog tatu! Visok, vitak, sede, kratke kose, i nosio je svoj dugačak, teget ogrtač. Cate je znala da halucinira, ali je izašla.
Gledala je u čoveka, koji se sporo kretao. Razmišljala je kako da ga natera da se okrene ka njoj. Lupila je nogom o pod, i kada se starac okrenuo mogla je da razazna crte lice. To nije bio njen tata. To je bio tatin brat, njen stric. Ali je tako star! Šta mu se dogodilo? Catherinin otac i stric uvek su jako ličili, a stric Henry je često posećivao Cate i njene roditelje dok je njen otac još bio živ. Od tada se nije vraćao. Cate nije znala šta se dešava, nije znala ništa o njemu. Zinula je od čuda kada ga je videla.

- "Striče..." - nije znala šta da kaže. Samo je stajala, mirno, otvorenih usta, ne verovajući u ono što vidi.
- "Catherine, jesi li to ti?" - starac je upitao.
- "Šta ti se dogodilo? Prošlo je tek nekoliko godina... Ja... Ništa ne shvatam..."
Henryjeve oči su zasuzile. Videla se krupna, bistra suza u oku. Skliznula je niz staro lice...
- "Prokletstvo, dete, eto šta mi se desilo... "
Počeo je da plače, videlo se da ga nešto potresa, ali Catherine nije znala šta. Tada se prisetila poslednjeg puta kada je videla svog strica: bio je tamne kose, uvek sređen i lepog izgleda, pre svega par godina. Sada izgleda kao starac; sed, pogrbljen, tužan. Stric je ponovo progovorio, jer je Catherine samo stajala.
- "CRNA MAGIJA! ETO ŠTA! PROKLETSTVO! Nakon smrti tvog oca nisam znao šta da radim! Rekli su mi da se sve može povratiti, da mogu otići kad poželim... "
- "Striče ja ništa ne shvatam! Ko oni? Kakva magija?"
- "To je bio visok, mršav čovek. Imao je svoje mračne prijatelje. Video me je kako plačem, u ovoj šumi. Rekao sam im da mi je brat umro, i oni su mi rekli da pođem sa njima. Iz početka je sve bilo u redu. Izlazili smo i okupljali se u kolibi na kraju proplanka, kada izađeš iz šume. Vremenom mi je postajalo čudno kako svi izgledaju slično. I čovek kog sam prvi put video, i njegovi prijatelji. Njih petoro. Kada sam to rekao, otkrio sam šta žele. Oni su u stvari bili lopovi."
Catherine je ostala bez teksta. - "Šta su krali?" - upitala je.
- "GODINE."
Stric je ponovo zaplakao. Catherine nije znala šta da kaže.
- "Zato nas nisi posećivao?"
Klimnuo je glavom. Cate je zaista htela da mu pomogne. Ali nije znala kako. Ona nije znala magiju. Ono što je znala bilo je ubijati. Onesposobiti, loviti. Ali to joj nije bilo od pomoći. Ubistvom ne bi ništa postigla. "Gde sada ideš?"
- "Ne znam."
Cate je pogledala ka svojoj kući.
- "Imaš li gde da spavaš?"
- "Moja je kuća daleko odavde... U Pondcastle-u, što je miljama daleko. SLAB SAM! Ne mogu nigde. Ne znam šta da radim sa sobom. Samo lutam šumom u nadi da ću pronaći nešto... I onda..."
- "Možeš ostati u mojoj kući ako želiš. Posle nekog vremena ću ti pronaći prevoz. Ali prvo moraš da se oporaviš."

Stric je odahnuo od olakšanja. Zahvalio se Catherine i oboje su ušli u kuću.