Elena je uvek bila veoma pazljiva i na neki nacin stidljiva. Nije imala mnogo prijatelja ali ono koji su joj se priblizili postali su najbolji. Nakon smrti roditelja se doselila u Silvereald i posle nekog vremena je preuzela mesto direktora skole. Uvek se trudila da sve bude organizovano i da su svi zadovolji. Prilazila je skoli noseci macku u rukama. Nije odlucila kako ce se zvati, ali joj je ime Maiden zvucalo sve bolje i bolje. Elle je uvek izgledala neverovatno dobro. Nosila je haljine preko njih korsete. Bila je sredjena i kosa joj je vecinu vremena bila pustena, ali s rena na vreme bi je svezala u visok rep. Proslo je dosta vremena od kako joj je zarucnik poginuo, a to je bila tema o kojoj se ne govori. To je znala nekolicina ljudi i to joj je bila "bolna tacka". Uvek se nadal da ce naci nekoga ko ce je razumeti i sa kim ce moci zapoceti novi zivot, ali se to trenutno cinilo nemogucim. Usetala je kroz velika vrata skole i krenula prema kancelariji...

Evelyn je hodala pored asvaltiranog puta, kada je ugledala svoju novu školu. Uzdahnula je, a njen mačak Filip se stresao u njenim rukama, kao da je osećao njenu nesigurnost. Filip je bilo malo muško mače. Braon boje sa nekoliko svetlih tufnica, belih šapa i glave, on je bio Evelynin dobri drugar i uteha. Zastala je i iz džepa izvadila malu ogrlicu koja je imala ukrašeno srce na sebi. Evelyn nije volela nakit ali ovo je bilo nešto specijalno - ta ogrlica je bila jedina uspomena na njenu majku koja je poginula u saobraćajnoj nesreći, zajedno sa tatom. To i objašnjava zašto je ogrlica bila uništena, skoro zarđala, oštećena vatrom. Evelyn stavi ogrlicu oko vrata i oseti mali nalet sigurnosti. Uputila se ka školi.
Pa dobro, ovo bi mogao da bude novi početak - mislila je ona, gledajući u Filipa - naravno, uklapanje će biti najgore.
Došavši do škole, ušla je kroz ulazna vrata i zaputila se ka direktorovoj kancelariji, sa namerom da javi o svom dolasku i da sazna gde joj je učionica.

Zraci svetlosti sve više su se širli po hladnim hodnicima škole. Byram je sitnim korakom usporeno hodao. Posle par minuta je zastao i počeo neprekidno da zeva. Dva sata sna nije dovoljno, nije, nije, baš nije. Protrljao je oči, ispustio je čudan zvuk, i nastavio je dalje ka vratima koja su vodila spolja. U velikom dvorištu škole nije bilo mnogo ljudi. Par njegovih poznanika sedeli su pored fontane. Prišao im je i posle kratkog razgovora setio se da treba da se nadje sa prijateljem. Lagano je potrčao ka drugom kraju dvorišta i ponovo je ušao u zgradu. „U kojoj beše... istočna ili zapadna?“ promrmljao je. Duboko je razmišljao sve dok mu se lice nije ozarilo i on je uzviknuo „Ka zapadu !“ i ubrzano je skrenuo levo. Dvojica učenika prve godine koji su prolazila pored okrenuli su se i zatim zbunjeno gledali jedan drugog.

"Ah Silverwald... Mesto gde cu da naucim jos sve i svasta... Hm, nije se mnogo promenilo... Samo jos uvek nisam zapamtio gde je onaj prokleti Magehollow..." Govorio je Reymond kada je polako koracao putem do skole dok je gledao uglavnom u zemlju i ponekad bacio pogled na skolu i nove ljude koji ulaze u nju. Zatim je uhvatio raznorazne ljude koji su bili tu i pitao "E, si ti Carobnjak?" medjutim vecina ga je ignorisala ili je odgovor bio ne... "PROKLETI MAGEHOLLOW!" Zatim se jedan ucenik okrenuo i odveo Reymonda do Magehollow-a... "Aaa da ovde je zabacen..." Rey je polako ulazio u skolu i razgledao. Posle je otisao u njegovu sobu i samo bacio stvari i legao da spava.

Byram je stao ispred velikih vrata na kojima je pisalo „Biblioteka Zapadnog Krila“. Bez razmišljanja je otvorio vrata, ušao i zatvorio ih za sobom.

Biblioteka zapadne strane bila je mnogo manja od istočne, ali Byram je više voleo nju. Na levom i desnom zidu bile su poredjane knjige po velikim policama. U sredini prostorije se nalazio ogromni, beli sto i crne stolice. U jednom ćošku se nalazila mala kuhinja za kuvanje čaja. Sve je to prijatno sijalo zbog dnevne svetlosti koja je prolazila kroz otvorene prozore i odbijala se po površini.

U biblioteci ga je čekao mladić koji je sedeo za stolom i listao knjigu. On je imao dugu, spuštenu, crnu kosu i nosio je naočare. Njegova koža je bila bleda kao sneg, potpuna suprotnost od Byrama.

I tako bez ikakvog pozdrava „Nauči da kucaš!“. „Da kucam dok ulazim u biblioteku“ Byram se smejao „Sigurno, Anhele !“ Pre nego što je mladić išta mogao da odgovori, iznenada, oko Byramovih nogu se pojavila mala, čupava senka. On je podigao štene i počeo da razgovara s njim, pritom ignorišući Anhela. „Da li sam ti nedostajao, kučence blesavo?“ pas ga je lizao po licu. Anhel je ustao, vratio knjigu i visokim tonom uzviknuo „Disgusting! Ti i tvoj...“ Počeo je da se buni „Taj tvoj pas je celu noć hrkao!“ Byram se neprijatno osmehnuo „Hehe, znaš da Storm ne može da spava sam...“ Anhel je hladno gledao u Byrama „Ni ti nisi bolji, lutalico!“ počeo je da ga grdi „Pogledaj kakve podočnjake imaš! U zoru si se vratio u internat...“ Byram ga prekide „Dobro, dobro... Čoveče, počinješ da zvučiš kao moja tetka.“

Narednih pola sata su proveli u tišini, čitajući knjige. Anhel je čitao neku mračnu dramu sa puno ubistava, svadja i krvi. Byram je više voleo epove o slavnim junacima iz prošlosti. Kada su završili sa čitanjem, Anhel je podsetio Byrama „Znaš da imamo časove ovog poslepodneva“. Byram na to odgovori „Znam. Idem da odnesem Stormija u sobu.“ Anhel uzdihnu „I operi to lice... kako možeš...“ grozio se. „Da, mama.“ Byram zgrabi psa koji se jurcao po biblioteci i izadje.

Kao i svako veče, Kimball je sedeo u svojoj kancelariji u dvoru i pisao je izveštaj o zbivanju u Nortmontu. Za njega je sve to postala rutina posto nema ničeg novog. Stalno neke krađe, tuče, ponekad i koje ubistvo, al je obično kazna ista, naročito ako je u pitanju imućna osoba iz Silvervalda. Nažalost, ovog dana je samo bila neka povreda u školi Ešklif. Navodno neko je ostavio staklo kod stepenica pa se neka učenica ubola i povredila. "Eh, kakve to veze ima sa gardom?" upitao se Kimball dok je završavao izveštaj. "Kada sam postao komandir nisam očekivao da ću morati da pišem ovakve stvari. Znam da je to loš kraj, al možda je neko razbio flašu? Ne mora odmah da znači da je pokušaj povrede." nervirao se Kimball.

Kada je završio sa izveštajem, ustao je i otišao do prozora i posmatrao šume van Silvermonta. "Eh, jedva čekam da odem u lov. Nisam skoro bio. Previše posla." Ovime se Kimball povlači u svoju odaju i počinje sa svojim dnevnim vežbama (sklekovi, čučnjevi i slično).

Kimballov život je od momenta kada je postao komandir postao prilično monoton. Nije da se on buni ili nešto, pošto voli pravdu, ali ceo njegov život se sveo na: inspekcija, izveštaj i eventualno ponekad lov i koji quest. Tako je i ovog dana njegova dužnost da obiđe malo Normont i obiđe važnije ustanove.
Kimball napušta kancelariju kao i sam Silvervald i kreće ka Normont na svom Red Hareu

Sunce je već obasjavalo sobu kada se Evelyn probudila. Krevet, sto prepun crteža i knjiga činili su ovu malu ali urednu sobu. Pored sobe bila je kuhinja i kupatilo. Evelyn se uspravila u krevetu, na šta se i njen mačak Filip probudio. On siđe sa kreveta a za njim i ona, sa namerom da mu ostavi zalihe hrane za danas. Nije opet htela da ga vuče do škole.
Juče je videla direktora, dobija informacije i sada su joj neke stvari koliko-toliko bile jasne. U kupatilu se sredila, obukla svoju crnu haljinu, spakovala jednu knjigu za čitanje u torbicu i pozdravila Filipa - Vratiću se ja brzo, maco - progovorila je, izašla iz kuće i uputila se ka školi.
Napolju je bilo dosta toplo ali je pirkao vetrić, pa se to moglo podneti. Evelyn je ubrzo stigla do školskog dvorišta i odlučila da pronađe neko mesto u hladovini. Ubrzo se smestila pored fontane sa knjigom u ruci, pomalo čitajući, pomalo posmatrajući kolege iz škole...

U hodniku je bila velika gužva. Byram i Anhel su jedva prošli i izašli u dvorište. Jedan je pozdravljao i mahao svima okolo, a drugi razmišljao gde da ručaju. „Byrame, hajdemo u onu veliku pekaru“. Byram se okrenu „Šta? Ah, da... Ti baš voliš ta skupa mesta“ nasmeja se. Anhel ga mrko pogleda „Ja ne jedem u svinjcu, kao neko“. Pošto Byram ništa na to nije odgovorio Anhel je ćutao. Byram je, u stvari, posmatrao devojku koja je sedela pored fontane i čitala.

„Eeee, Anhele, eee--“ povukao ga je za rukav “Prestani. Nije kulturno tako da se ponašaš.“ . Ali Byram je nastavio svoje „Ma, vidi onu tamo, novo lice“ i pokretom glave pokaže ka fontani. „Baš me briga. Ja sada gladujem, a ti možeš da maltretiraš decu kada završiš s ručkom.“ I Anhel ubrza hod. Byram je morao da potrči za njim „Čekaj! Ti si tri puta gori kad si gladan“.

Takve scene nisu bile retkost između njih dvojice.

Rey se veoma kasno probudio, zatim se raspakovao.
"Ah da vidim koji su novi ucenici, i novi Headmaster skole... Hm, ali kako cu ih prepoznati? Svake godine ista glupost sve novo od osoblja, katastrofa..."
Rey je polako silazio niz stepenice i dva ucenika koja su ga i prosle godine, izgleda da ce i ove zadirkivati.
Rey je pomislio "Meh, prestace, u suprotnom, nece biti dobro..."
Kad je izasao u dvoriste tamo je bilo mnogo ljudi, vecinom nove face, cak i novih profesora. Rey je dosao do njegovog starog profesora i pitao ga: "Sta je ovo, zasto svake godine novi profesori i nove gluposti, koja je svrha?" Medjutim, profesor je odgovorio: "Saznaces sve, samo... ne sad." Rey ga je mrko pogledao i otisao da uzme sebi nesto da prezalogaji.

„Backerei“ je bila najveća pekara u Silverwaldu, velika, bela, čista i tiha, savršena za bogate studente. Na drugom spratu Anhel i Byram su ručali u tišini, jer Anhel je najviše mrzeo buku za vreme obroka. Byram je brzo gutao veliki sendvič, a Anhel je jeo nekakvu pitu sa spanaćem i pored sebe je imao flašicu jogurta. Sve je to Byramu delovalo ljigavo i grozno, ali nije komentarisao.

Baš kada su se spremali da plate i odu, nešto proleti kroz vazduh i udari Byrama. Anhel samo lupi šakom po čelu i duboku uzdahnu. Byram je trljao glavu i smeškao se. Pored njega je stajala plava devojka njihovih godina. Imala je kratku kosu i nosila je crne naočari.

To je bila Klara von Becker, takodje učenica Magehollowa, ali nije u istom odeljenju kao Anhel i Byram. Njen otac je bogataš, vlasnik lanca „Backerei“. On ima pekare po drugim kraljevstvima, pa čak i u Byramovom rodnom Indarnasu.

Ona je, u početku, bila veoma stidljiva. Byram je bio veoma uporan i Klara se, uz njegovu pomoć, potpuno oslobodila. Anhelu je više prijao mir i nije mu se dopalo to što treba da se brine o dvoje energičnih mačića. Jedno je imalo blesavo kuče na koje je takokodje trebao da pazi. Ipak, vremenom se pomirio sa sudbinom, pa je i zavoleo njihove ludosti. Mada, još uvek drži svoj hladan front.

„Pri-ja-tno, By-ra-meeee“ rekla je i sela pored njega. Byram se zahvalio. Ona se zatim okrenu ka Anhelu i piskavim glasom„Pri---“ , ali on je prekinu „Nemoj!“. Posle toga, razgovarali su o školi i drugim učenicima. Anhel je ustao da plati, ali ga Klara zaustavi „Ja častim“. Anhel stane i pogleda je ispod oka „Ti ovde jedeš besplatno.“ Ona se samo nasmeja. Zatim su troje prijatelja zajedno krenuli nazad ka školi.

Nakon odlicnog obroka, Rey se polako nastavio setati po skoli. Sreo je njegovog druga koji je isao sa njim prosle godine.
"Hej!" rekao je on, medjutim Ishi ga je ignorisao.
Rey ga je uhvatio za rame i rekao: "Nemoj da me ignorises."
Medjutim Ishi je samo produzio bez ikakvog razmisljanja.
Zatim je Rey sreo i drugog ucenika koji je isao sa njim, on ga je isto ignorisao i nastavio u istom pravcu.
Rey se zbunio mada nije mnogo obracao paznju i nastavio je svojim putem.
Sreo je potom jos jednog profesora i pitao ga je zasto svi ucenici tako idu negde.
Profesor je odgovorio: "Ne idu svi, samo oni koji su se okrenuli zlu, ili koji su napravili nesto jako strasno."

Rey je polako isao skolom i video je jednu cudnu oglasnu tablu, koju do sad nije video.
Priblizio se i procitao da je to nekakva tabla sa zadacima.
Rey je citao zadatak:
"...kentauri u dolini Goldmeadow postaju agresivni... napadaju karavane i nedužne putnike... miroljubiva bića..."
Rey se dobrovoljno prijavljuje za zadatak i polako krece ka Goldmeadow-u. Pri izlasku is Silverwalda video je carobnjake koji su se vracali ranjeni, mada je on odlucno nastavio. Dosao je do druge oglasne table i video kako jos neki likovi dolaze da vide oglasnu tablu. Sacekao ih je, misleci da ce moci da skupi neku grupu posto su ipak kentauri jako teski za ubijanje.

U glavnom holu učenici su se skupili oko table. Byram i ekipa su stali da vide o čemu je reč. Nakon što je pročitao obaveštenje, Byram radosno uzviknu „Lov na kentaure ! Garda je ostavila zadatak.“ Klara se uplašila i sakrila se iza Anhela, a on je samo klimao glavom „Ne“. „Zašto? Konačno nas puštaju van grada. Zar avanture nisu zabavne?“ pitao ga Byram. „Gluposti. Ja imam pametnija posla, a ti idi ako želiš.“ I ode zajedno sa Klarom.

Byram je pitao ostale prijatelje, ali svi su bili lenji ili su se plašili čudovišta. „Ako niko neće, onda ću sam da krenem.“ Tražio je Klaru i Anhela da im javi, ali je samo naišao na nju. „Idem!“ ponosito uzvikne Byram. „Čekaj, i ja želim da podjem“ Klara ga zaustavi i ozbiljno ga pogleda „Želim da dokažem da mogu da se sama brinem o sebi“. Byram se čudio „Pa, nisi baš osoba koja voli borbe.“ Klara je i dalje ozbiljno pričala „Mogu da ti čuvam ledja, a i moj heal je bolji.“

Byram se nelagodno nasmeja „Hehe... Da, da... sigurno.“ pa stane „Bolje išta nego ništa“. I zajedno su krenuli da se dobrovoljno prijave za quest.